БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА
РЕПУБЛИКА СРПСКА
ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Број: 11 0 К 031024 24 Кж 3
Бања Лука, 23.09.2024. године
У ИМЕ НАРОДА!
Врховни суд Републике Српске у вијећу састављеном од судија Обрена Бужанина, као предсједника вијећа, др Вељка Икановића, Весне Антонић, Душка Бојовића и Светлане Марић, као чланова вијећа, уз учешће записничара Ање Давидовић, у кривичном предмету против оптуженог Мирка Божића, због кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 Кривичног закона Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, одлучујући о жалби његовог браниоца изјављеној на пресуду Окружног суда у Бањој Луци број 11 0 К 031024 24 К 3 од 24.05.2024. године, након одржане јавне сједнице вијећа дана 23.09.2024. године, у присуству републичког јавног тужиоца Бранка Митровића, оптуженог и његовог браниоца Јасминке Јовишевић, донио је истог дана
П Р Е С У Д У
Дјелимично се уважава жалба браниоца оптуженог Мирка Божића и у одлуци о казни преиначава пресуда Окружног суда у Бањој Луци број 11 0 К 031024 24 К 3 од 24.05.2024. године тако што се оптужени за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 Кривичног закона Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, за које је оглашен кривим том пресудом, на основу истог закона, а примјеном члана 41, 42 став 2 и 43 о с у ђ у ј е на казну затвора у трајању од 2 (двије) године, у коју се урачунава вријеме проведено у притвору од 09.11. до 29.12.1992. године.
У преосталом дијелу првостепена пресуда остаје неизмијењена.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом Окружног суда у Бањој Луци брoj 11 0 К 031024 24 К 3 од 24.05.2024. године, оглашен je кривим оптужени Мирко Божић за кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 Кривичног закона Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (КЗ СФРЈ), осуђен на казну затвора у трајању од 4 (четири) годие, у коју му је урачунато вријеме проведено у притвору од 09.11. до 29.12.1992. године и обавезан на плаћање паушала.
Против ове пресуде благовремено је изјавила жалбу његов бранилац Јасминка Јовишевић, адвокат из Бање Луке, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, са приједлогом да се пресуда преиначи и оптужба одбије или оптужени ослободи од оптужбе или пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Окружни јавни тужилац је у одговору на жалбу предложио да се она одбије као неоснована и првостепена пресуда потврди.
Бранилац и оптужени остали су код жалбе на сједници вијећа, а републички јавни тужилац код одговора на жалбу.
Овај суд је испитао првостепену пресуду у дијелу у коме се она побија жалбом и по службеној дужности, у смислу члана 376 став 1 Закона о кривичном поступку (ЗКП), па је одлучио као у изреци из сљедећих разлога:
Пажљивом анализом побијане пресуде у правцу жалбених навода и по службеној дужности овај суд није нашао да је првостепени суд починио пропусте који представљају битне повреде одредаба кривичног поступка.
Одредбама члана 108 став 2 Закона о судовима и судској служби („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/2000) престао је да важи Закон о војним судовима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 27/93 и 8/96). Ставом 3 тог члана закона прописано је да су надлежни судови дужни преузети предмете од војних судова у року од три мјесеца од његовог ступања на снагу. У складу са наведеним одредбама основни суд у Котор Варошу преузео је предмет са оптужницом против оптуженог, коју је према важећим одредбама Закона о Јавном тужилаштву био овлашћен да заступа основни јавни тужилац у Котор Варошу, а у складу са каснијим измјенама закона на основу члана 26 став 1 тачка 1 Закона о јавним тужилаштвима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 69/16 и 48/24) окружни јавни тужилац у Бањој Луци. С обзиром да се надлежност тужиоца одређује према одредбама које важе за надлежности суда то је окружни јавни тужилац у Бањој Луци био надлежан да поступа по преузетој оптужници у предмету против оптуженог како пред Основним судом у Котор Варошу тако и пред Окружним судом у Бањој Луци. Сходно томе приговори жалбе да у конкретном предмету није поступао надлежни тужилац су неосновани.
Што се тиче жалбених приговора да је поступајући тужилац неовлашћено измијенио оптужницу стављајући оптуженом на терет кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва умјесто блажег продуженог кривичног дјела силовања, за које је гоњење било пред застарјелошћу, они су неосновани. Овлашћење тужиоца да на главном претресу измијени оптужницу, ако оцијени да изведени докази указују да се измијенило чињенично стање изнесено у оптужници, садржано је у одредбама члана 337 став 1 ЗКП. Да ли изведени докази указују да се чињенично стање измијенило зависи од субјективне оцјене тужиоца тако да се жалбени приговори којима оспорава ово овлашћење не могу прихватити основаним.
Записници о испитивању оптуженог у истрази од 10.11. и 13.11.1992. године су састављени тако да садрже све законом прописане елементе. У записнику су имена свих процесних субјеката која по закону морају бити наведена, са њиховим потписима на крају записника. Закон не захтијева да потпис мора бити пуним именом и презименом, па је неоснован приговор жалбе да је потпис истражног судије нечитак или како то жалба некоректно означава “шкработином“. Жалба правилно примјећује да је на записнику о наставку испитивања осумњиченог од 13.11.1992. године пропуштено да се наведе час када је ова радња започета, као што то прописује одредба члана 80 став 1 ЗКП. Овај пропуст није нити може бити од утицаја на законито и правилно доношење пресуде јер се сасвим јасно види да се ради о наставку претходног испитивања, са којим процесним субјектима и када је оно завршено, а сама садржина записника и претпоставке за његово сачињавање нису спорни.
Оптужени је на главном претресу одбио да одговара па је првостепени суд правилно поступио када је прочитао његов пријашњи исказ из истраге. Овим је суд поступио у складу са одредбом члана 317 став 2 ЗКП и зато приговори којима жалба оспорава правилност овог поступка суда нису основани.
Оптужницом војног тужиоца оптужени су за продужено кривично дјело силовања П.Ц. Мирко Божић, Б.М. и О.М.. Оптужница је ступила на правну снагу па су они добили положај оптужених, као што је то прописано одредбом члана 147 тачка 2 ЗКП. Стога су се стекли законски услови из члана 333 став 1 тачка 1 и 2 ЗКП за њихово читање, као што то првостепени суд правилно закључује, а жалба неосновано томе приговара. Свједоци О.М. и Б.М. су на главном претресу одбили да свједоче и првостепени суд је правилно цијенио све околности, укључујући и разлоге које је дао о одсуству доказа за њихове наводе о здравственом стању, а оптужени П.Ц. је умро па је основано закључио да су испуњени услови из члана 333 став 1 тачка 1 за П.Ц., и тачка 2 ЗКП за свједоке О.М. и Б.М., да се ти искази из истраге прочитају. Зато супротни жалбени приговори нису основани, као ни приговори читању исказа свједока М.К., Ј.П. и М.П.. Ова три свједока суд је покушао обезбиједити на главном претресу али и поред свих законом предузетих радњи и мјера, које произилазе из списа ове кривице, то није успио. С обзиром да се ради о свједоцима који живе у Републици Хрватској првостепени суд је правилно закључио да је њихов долазак пред суд немогућ из разлога које је навео и да су испуњени услови да се на основу члана 333 став 1 тачка 1 ЗКП њихови искази прочитају.
Чињенични опис изреке побијане пресуде јасно одређује све радње оптуженог, са психичким односом према њима, тако да из тог садржаја произилазе сви елементи бића кривичног дјела за које је оглашен кривим. Суд у изреци пресуде описује саизвршилачку дјелатност оптуженог са П.Ц., Б.М. и О.М., полазећи од поступања супротног бланкетним нормама међународног права, преко доласка у кућу оштећене М.М. у О., одвожења у Дабовце и његове радње силовања која по својој природи и може бити описана као појединачна радња. Самим тим кривично дјело ратни злочин је у цјеловитости описано у саизвршилаштву, а радња силовања по својој природи се и могла описати само као појединачна радња оптуженог и на тај начин створити заједничко дјеловање све четворице оптужених. Овако описане реалне радње одражавају реално заједничко умишљајно поступање, за које није нужно да у изреци постоји вербални договор, а који пресуда описује у својим разлозима. Стога ни вожња комбијем, коју жалба проблематизује као недовољно јасну и неодређену, не представља одлучну чињеницу за разрјешење овог питања. Суд је у изреци описао да је оптужени био припадник Војске Републике Српске (ВРС), а у разлозима је дао својство и његових саизвршилаца и постојање претходног договора, кроз разговор и реалне радње које су предузели. Све то је сагласно доказима на основу којих је то утврдио, па нема ни супротности изреке и доказа на којима је пресуда заснована. Зато у оваквом опису нема нејасноћа и неразумљивости нити супротности датим разлозима као што то жалба неосновано тврди.
Жалба очигледно губи из вида разлоге које је првостепени суд на страни 29. побијане пресуде дао о виности оптуженог и одмјеравању казне, када неосновано тврди да суд те разлоге није дао. Ови разлози су јасни и потпуни, прихвата их и овај суд и на њих упућује жалиоца.
Оптужени су приликом првог испитивања у истрази поучени у складу са одредбом члана 218 ЗКП која не тражи да се окривљени поучава да ти искази могу бити коришћени као доказ на главном претресу. Основни принцип временског важења процесног законодавства је да се ваљаност и законитост сваке радње цијени према важењу закона у вријеме предузимања те процесне радње. Ретроактивна примјена процесног законодавства због правне сигурности није могућа, осим ако то закон изричито не прописује. Овдје то није случај, па се жалбени приговори засновани на томе и позивање на Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода не могу прихватити као основани.
Против оптуженог је вођена истрага за реалне радње смјештене у временски и просторни оквир из којих је у првобитној оптужници произашла правна оцјена да се ради о продуженом кривичном дјелу силовања. Оцјеном тужиоца на главном претресу, о којој је било ријечи код овлашћења за измјену оптужнице, дошло је до измјене уношењем бланкетне норме која произилази из до тада изведених доказа и сходно томе измјене правне оцјене дјела. Ово је редован, законом прописан и дозвољен, поступак који не захтијева вођење нове истраге као што то жалба сугерише. Оптуженом је омогућено да се о свим изведеним доказима на главном претресу и измијењеној оптужници изјасни и сходно свему томе није поступљено супротно одредбама чланна 158, 159 и 168 ЗКП, као што то жалба без основа тврди.
С обзиром на све што је до сада наведено првостепени суд није починио битне повреде одредба кривичног поступка из члана 364 став 1 тачка 5, 8 и 11 и став 2 ЗКП, наведене у жалби.
Жалбени наводи о битној повреди одредаба кривичног поступка неодвојиво се преплићу са критиком чињеничне основе побијане пресуде. Зато, када се прихвати да тих повреда поступка нема, остаје правилна и потпуна чињенична основа те пресуде. Слиједећи исказ оптуженог, а провјеравајући га и допуњавајући исказима П.Ц., О.М. и Б.М., о разлозима и времену њиховог доласка у кућу оштећене М.М. у О., описујући њено одвођење из куће у викендицу у Дабовце, о чему су се претходно договарали, а све то повезујући са исказима свједока М.К., Ј.П. и М.П., ствара се чврста чињенична основа да је оптужени као припадник ВРС за вријеме оружаног сукоба силовао оштећену која је била цивил. Сам оптужени је у свом исказу описао да су дошли у кућу оштећене и под изговором да је требају саслушати одвели је у викендицу гдје је са њом, како каже, водио љубав, а потом и П.Ц. и О.М.. Све то оптужени настоји да прикаже као оправдано одвођење ради испитивања о судбини свога брата, а затим у викендици као добровољни полни акт. Ове његове радње првостепени суд правилно ставља у контекст оружаног сукоба, околности да је оптужени униформисан и наоружан, учешћа у томе још три таква лица, одвођења из куће у осамљену викендицу и ријечи оштећене да пристаје на полни однос „ако ће је живу вратити кући“. Све то заједно, у околностима које владају на терену, одређује његове радње као насилну обљубу и акт силовања, а у контексту времена мјеста и околности као кршење наведених правила међународног права. Према томе све одлучне чињенице које се односе на елементе бића кривичног дјела првостепени суд је правилно и потпуно утврдио, укључујући и чињенице од којих зависи избор врсте и висине кривичне санкције, а према личним подацима и животну доб оптуженог. Зато су супротни жалбени приговори неосновани.
Сходно правилној и потпуној чињеничној основи, без почињених битних повреда одредаба кривичног поступка, суд је правилно правно оцијенио радње оптуженог као кривично дјело кривично дјело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 у вези са чланом 22 КЗ СФРЈ и за то га дјело огласио кривим.
Оглашавајући оптуженог кривим првостепени суд је потпуно и правилно утврдио све околности од којих зависи врста и висина казне, осим што је пропустио да као олакшавајућу околност цијени да је у вријеме извршења кривичног дјела оптужени био веома млад јер је имао 22 године, што жалба основано указује, чиме би дао прави значај олакшавајућим и отежавајућим околностима. Зато се све олакшавајуће околности нису потпуно одразиле у ублаженој изреченој казни затвора, према својој правој вриједности и значају у корелацији са дјелом и личношћу учиниоца те животне доби. Зато је по налажењу овог суда казну оптуженом требало ублажити до казне затвора од двије године, па је зато пресуду преиначио у одлуци о казни и изрекао казну затвора у наведеном трајању, којом ће се постићи законом прописана сврха кажњавања у сегменту генералне и специјалне превенције, тако да је залагање жалбе за блажим кажњавањем оправдано.
Из наведених разлога ваљало је на основу члана 387 став 1 ЗКП жалбу браниоца оптуженог дјелимично уважити и првостепену пресуду преиначити као у изреци.
Записничар Предсједник вијећа
Ања Давидовић Обрен Бужанин
Тачност отправка овјерава
руководилац судске писарнице
Биљана Аћић